Opasnost lošeg sadržaja

Postajemo ono u šta gledamo

Filmovi koji prikazuju kako je neko zlo delo učinjeno, koji obiluju scenama punim vulgarnosti i nasilja, predstavljaju svima dostupan udžbenik zla i poroka. Poslednje decenije ispunjene su mnogim dokazima direktne inspirisanosti nekih teških zločina scenama iz poznatih filmova. “Učenici” su bili uglavnom maloletnici. Jednu važnu pouku treba naučiti iz ovakvih primera. Dovoljno je što zlo postoji. Zašto ga ovekovečiti kroz medij koji savršeno imitira stvarnost i tako ga uneti u svest miliona gledalaca? “Zakon ljudskog uma je da se čovek menja (preobražava) u ono što mu je pred očima.” (Elen G. Vajt)

Fikcija, pročitana ili odgledana, pruža čoveku lažni izlaz iz nepodnošljive stvarnosti. Čovek tako u odredenom smislu stupa u virtuelni svet, a napušta realnost. To bismo mogli da ilustrujemo spotom “Take me on” nekad slavnog norveškog pop-dua “A-ha”, koji prikazuje ljubav izmedu stvarnog mladića i virtuelne devojke: čas on ulazi u svet “iza” ekrana, čas ona izlazi iz njega. Poznati američki glumac Bred Pit u jednom intervjuu je izjavio: “Strašno je koliko su se ljudi navikli da sede na kauču ispred TV-a i gledaju druge kako žive; postali su posmatrači, umesto da se uključe u realnost.” Slično je ponašanje primećeno i kod osoba koje meditiraju i teže kontaktu sa onostranim. Njihov život i dela, njihovo lice i reči odaju psihičku odsutnost. Ti ljudi nemaju ambicije da izmene stvarnost, čak ni u svojoj “bašti”. Ovakav doživljaj života približava se paganskom shvatanju sudbine kao predodređenja.

Čitanje ovakve literature, kao i gledanje TV ili filmskog programa, ima, dakle, dvostruko dejstvo. Prvo, čovek se prenosi u virtuelan, fiktivan svet, i na taj način biva izgubljen i nekoristan za stvarnost koja vapi za borcima i “lekarima”. Drugo, fikcija prodire u čovekovu stvarnost i menja je, i to na više načina. Pre svega, fikcija deformiše čovekove moralne vrednosti. Mnoštvo filmskih i TV-hitova poručuju da je moralni zakon bezvredan ili u najmanju ruku relativan. Ujedno, razmišljanje o nestvarnom može da utiče na našu stvarnost. “Najstrašnije kod TV-a je to što informacija ulazi u um, a da mi na to i ne reagujemo. Ona ide pravo u pamćenje – a mi kasnije reagujemo na nju ne znajući zašto.” (Jerry Mander). Kakva fantastična strategija ovladavanja ljudskim postupcima putem video-tehnike! Zar se takvom manipulacijom već mnogi ne bave?

Koliko se samo novca troši na reklame! Kompanija Mind Communication Inc. osamdesetih godina prošlog veka proizvodila je kasete za odvikavanje od pušenja i smanjenje telesne težine. Putem ovih snimaka šalju se podsvesne poruke umu da prestane da puši ili ne jede mnogo. Evo kako je to objašnjeno u njihovom katalogu: “Serija poruka upućenih podsvesti skrivena je ili zaogrnuta zvucima muzike ili talasa koji dopiru iz pozadine. Poruke su tek nešto tiše od muzike. One ulaze u mozak slušaoca zajedno sa muzikom, a da slušalac nije svestan da ih je primio. One su ispod nivoa na kom ih mozak svesno može registrovati.” Zastrašujuće li moći! Koliko je ovaj metod uspešan? “Video snimci bombarduju i zasićuju ćelije vašeg mozga tako potpuno da postajete spremni, sposobni i voljni da izgubite na težini ili odbacite cigarete – sad i zauvek.”(Joe Crews). Da li je moguće da nikom do sada nije palo na um da ovakve tehnike primeni i na manipulaciju ljudima izvan oblasti marketinga?

Čovek koji iz dana u dan ispunjava svoju dušu izmišljenim sadržajima priprema se da poklekne pred jednom većom obmanom: gledanje filmova, serija, pozorišnih predstava ili igranje video-igara navikava um da privid prihvati kao istinu, što postaje gotovo automatski. Setimo se senzacije koju je pre više od pola veka izazvao čuveni Orson Vels. Glumac je zajedno sa nekolicinom kolega režirao radio-dramu zasnovanu na romanu pisca Herberta Džordža Velsa Rat svetova, u kome se govori o invaziji vanzemaljaca. Kako je radio-igra odmicala, fikcija je polako počela neodoljivo da liči na stvarnost, premda je glas na radiju više puta rekao da je u pitanju radio-drama. Uskoro je nastala histerija: slušaoci su panično iščekivali dolazak vanzemaljaca u njihov grad, bežali glavom bez obzira ostavljajući sve, a neki su u panici i očajanju skakali kroz prozore višespratnica. Kada je na kraju radio-drame glas glumca saopštio komentar u stilu: “Bila je ovo samo šala”, bes žrtava iluzije bio je ogroman. Šta ako neko opasniji i zlonamerniji od Orsona Velsa u planetarnim razmerama izvede novu verziju Rata svetova?

Mehanizam posrednog učešća

“Premda gledalac zna da su prizori samo namešteni, prividni prikazi situacija, ipak on biva emocionalno uvučen u sliku, kao da i sam preživljava isto što i glumac. Srce lupa brže, oči su pune suza, a gledalac se umom prenosi ‘u scenu’. Manipulisanjem emocijama, jedna odglumljena preljuba pretvara se u milion stvarnih preljuba, jer se milion ljudi projektovalo u prividnu preljubu, dok u njihovim umovima ona postaje stvarnost. Sve postaje tako stvarno da im i tela reaguju. Osećanja požude do te mere obuzimaju gledaoca da, iako u nemogućnosti da fizički učestvuje, on mentalno i voljno biva njime jednako opsednut kao da uistinu to i čini.”

Možda ovu činjenicu smatramo beznačajnom. Razmislimo, međutim, iz novog ugla o rečima Isusa Hrista: “Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu” (Jevandelje po Mateju 5:27,28). Ko zna koliko je bračnih kriza pokrenuto i produbljeno “otkrivanjem tuđe golotinje” uvidom u izmišljeno-stvarnu intimu glumaca na ekranu. Gledaoce takvih emisija Isus Hristos smatra odgovornim kao i da su fizički u njima učestvovali. Filmski kritičari će verovatno na to reći: “Svi su gledaoci pomalo voajeri!” Dakle, svi oni više-manje čine upravo ono na šta su ipak pozoreni.

Kakvog li neprimetnog načina da ljude pretvorite u lopove, ubice i preljubnike! Za glumce na ekranu to je samo pretvaranje, ali za one koji gledaju eto, bar na trenutak, prilike da čine sve one stvari koje Bog i društvo osuđuju, a da se ne moraju suočiti sa posledicama. Ali, da li je istina da se neće suočiti s njima?

Izvor